“Ikonica za Orfeja” (Ili - kako sam upala u „zamku“)

Sve vezano za Fastival u Plovdivu mi se jako dopalo i sa zahvalnošću sam se odazvala pozivu. No, poziv Organizatora da napišemo esej na temu “The Figure of Orpheus – Between Myth and Moment” me je dvostruko doveo u dilemu. Prvo, hoću li imati vremena (uzimajući u obzir obaveze u privatnom i poslovnom životu), a drugo, koliko mene baš ta tema inspiriše. Ali, kada meni nešto “uđe u glavu” teško izlazi… I tako sam upala u “zamku”… Rezultat je pesma “Ikonica za Orfeja” i par reči o mitu i trenutku. Prvo se rodila pesma.

 

IKONICA ZA ORFEJA

Ako nestanem, ako umrem,

hošeš li propevati?

Hoćeš li me tražiti u Hadu?

Ili sam već izvan života?

 

……………………………………………………………………………………………Muči me

……………………………………………………………………………mit o ljubavi van nas

 

Čini se da je postao samo tren, iskra

koja pomuti pogled

uperen u ekran

gde tražimo i nudimo nedostajuće?

 

…………………………………………………………………………………………Svejedno

 

Ako me nađeš tamo

Zastaneš na mom profilu, fotografiji…

i rašire ti se zenice,

klikni ikonice ljubavi                                                                ♥♥♥♥♥♥

 

……………………………………………………………………………Prepoznaću trenutak

 

 

Bićeš moj Orfej

Moj lajk za mit

Za pesmu

Za neprolazno u treptaju oka

……………………………………………………………………………………Spremna sam

 

……………………………………………………………………………………………Tragam

……………………………………………………………………………za ikonicom Orfeja

 

Ljubav u prvom planu mojih promišljanja? Iznenadila sam sebe. U poslednje vreme su me značajnije obuzimale sasvim druge teme. Da nije zbog proleća, nešto iz podsvesti? Neki arhetip, neka unutrašnja lira, neki Sondi… ???

Očigledno je da mislim da je danas gotovo  sve svedeno na trenutak, pa čak i ljubav. I da je u odnosu na mitsku ljubav, dobila neke nove oblike. Sklona sam da razmišljam o fenomenu (osećanju) ljubavi u kontekstu civilizacijskog trenutka u kojem živimo.  Umemo li da volimo? Čini mi se da ljubav danas odstupa od suštinske prirode čoveka. Ustvari, mislim da je čovek kao duhovno biće u neskladu sa ubrzanim tehnološkim razvojem civilizacije. I otuda “kavarovi” u njegovom odnosu prema svemu što ga okružuje – ljudima, porodici, prirodi, deci, životinjama, hrani, socijalnim odnosima… Skraćeno. Površno. Na trenutak.

A ipak, neki arhetipi žive u nama, i mitovi su duboko u nama, hteli mi to ili ne. Kako uskladiti “danas” i njih? Koja sila je jača? Centripetalna ili centrifugalna? Hoćemo li usisati u sebe ovakav svet i urediti ga po našoj unutrašnjoj meri, ili se raspršiti u postojećem haosu koji deluje uređeno i demokratično? U oba slučaja, kako i kuda će nas to odvesti? Pitanja, pitanja, pitanja…

Čini mi se da je jedna od poruka mita o Orfeju da nas čak ni velika ljubav ne može vratiti iz mrtvih. Simbolično mrtvih. Nesavršeni smo. Ljudi. Ne Bogovi. Ali nam je data mogućnost da umetnošću oplemenimo život, svet u nama i oko nas. Ne smemo odustati. O tome su pisali, pevali, slikali, vajali… mnogi. Za mene, jednu od najupečatljivijih pesama o Orfeju je napisao Christoph Meckel i zove se “Stari Orfej”.

Izdvojila sam ljubav (u najširem smislu shvaćenu), jer verujem da je ona pokretačka sila za sve. Od postanka sveta do danas. Nastojim da razumem promene i nađem meru opstanka. I mita i trenutka.

To je samo pokušaj (još) jednog pesnika.

 

Milosava Pavlović